redakcijatrebinjedanas@gmail.com
+387 66 416 300

ISPOVIJEST PROTE MILOVANA GLOGOVCA: Bol za Nebojšom liječim u molitvi

ISPOVIJEST PROTE MILOVANA GLOGOVCA: Bol za Nebojšom liječim u molitvi

NEMAM pojma koliko sam puta u žutu novinarsku šlajfnu, na kojoj olovkom, prkoseći kompjuteru, spajam ruku i srce, utisnula priču o susretu sa protom Milovanom Glogovcem. Koliko god mi se učinilo da su već ispisane reči bile istinski odraz očinske tuge za sinom Nebojšom, toliko sam bila obeshrabrenija.

 

Ne, nije to, taj dodir. Nije najverniji. Bacam šlajfne, pa ponovo. Pa, ponovo. Ovo može samo onaj koji u memoriju upisuje najstrašniju sudbinu – da sahranjuje rođeno dete.

 

Pitala sam se, mogu li ja, koja nisam vernik, ali jesam obzirna prema veri, da istupim pred sveštenika, a oca čije srce u tišini krvari i da prekinem tu tišinu.

 

Usudila sam se da mu se javim kad mi se učinilo da se slegla godina tuge i koji mesec još, da posle nedavne, na nekom sajtu zaleđene fotografije na kojoj on, u svešteničkoj odori, savijen nad Nebojšinim grobom, pali sinu sveću.

 

Odgovorio nam je prota Milovan Glogovac:

 

 

– Obećao sam vam i obećanje ću ispuniti, mada nerado na to pristajem – kazao je.

 

Drhtali smo foto-reporter i ja idući mu u susret, posle liturgije u Manastiru Vavedenje na beogradskom Senjaku, gde služi večno posvećen veri koja mu daje snagu da nadvisi nesreću. Stegne srce i onda, kada je držao opelo sinu. Rođenom. Voljenom. Ponosnom i velikom, a tako brzo otrgnutom od života.

 

Bila je, neka, protekla sreda. Manastirski mir, kao u svakoj svetinji, posle bogosluženja i tihih jutarnjih monaških poslušanja. Dočekao nas je u sobi manastirskog konaka. Spustio na sto martovsko izdanje “Pravoslavlja”, pozvao monahinju da posluži kafu i slatko i pažljivo slušao naša, u grlu pokidana pitanja. 

-Jeste muka. Jeste žalost. Jeste bol, neprebol… Ali, kad i danas stižu reči odasvud: Nebojša se nikad i nigde nije obrukao, to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sad sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio. Uteha je i u tome što se on ostvario u ovozemaljskom životu. Voleo sam njegove uloge, pratio sam ga. Osluškivao pažljivo šta o njemu govore kolege, stručnjaci. I niko nije imao ružnu reč da kaže. Blagonaklonost i raspoloženje prema njegovoj dobroti, ako mogu tako da kažem, traju i danas, godinu i više od njegovog upokojenja. Ja to vidim i osećam, jer, nema dana da neko na njegovom grobu, i pre nego što ja tamo stignem da upalim sveću, upali kandilo, ostavi cvet. To nije trenutak. To traje i to je odnos prema njemu i njegovom ovozemaljskom životu. 

 

 

Ponos bodri i hrabri ovog čoveka. Protu. Istovremeno, savija ga i obara. On ima snagu diva da potisne bol. Negde, između tog gotovo opipljivog osećaja i prigušene tišine, učinilo nam se da su smislena pitanja gde je ta klica dobrote o kojoj govori prota Milovan. Gde ona najbolje klija? Kako raste i razvija se u cvet koji miriše – Nebojšom. Njegovim sinom. 

Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci – prekinuo je tišinu. – I sad se, u crkvenom pevačkom društvu, sećaju kovrdžavog dečaka, koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti. Najpre, da nije vrednost samo ono što je materijalno i opipljivo, već ono što u sebi nosiš. Ljubav prema drugima, nesebičnost i plemenitost kao darove. A darovi se umnožavaju što ih više deliš. Nebojša ih je umnožavao, a vraćaju mu se i sada, danas, u sećanjima koja stižu na njegovu ovozemaljsku adresu. Ne samo iz Srbije i ne samo od Srba, već i od pripadnika drugih naroda iz čitavog sveta. To je dokaz njegove širine i poštovanje čoveka u pravom smislu te reči. Dokaz da njegova vera u dobrotu nije bila uzaludna. Da mu život nije bio uzaludan. A zašto je tako kratko trajao, to sami Bog zna.

 

 

Seća se prota Milovan svakog Nebojšinog koraka. Prve recitacije o Svetom Savi. Tada su malenom, plavokosom dečaku predvideli put glumca. Seća se kada je sa sinom sedmogodišnjakom, iz muke, krenuo iz rodne Hercegovine. Porodica Glogovac bacila je, tada, sidro u banatsku ravnicu. Najpre u Opovo, nadomak Pančeva, potom, u Pančevo. Oni sa ljutim kamenom u biću svakog Hercegovca, koji oštri i brusi um, jača duh – nekako su se ubokorili u prostor gde nebo nema kraja. Ali, nikada nisu pokidali veze sa zavičajem. Sa tradicijom da se ne odaješ ni u najvećoj žalosti, kao ni u najvećoj radosti. Da se u dobru ne uzneseš, u zlu ne poniziš.

 

– To je sve tačno, ja ipak mislim da je Nebojšu više oblikovala vera od ljutog kamena – odgovara prota. – Vera koju smo otuda doneli u grumenu zavičajne zemlje. Bila su to teška vremena za crkvu. Vreme u nevreme. U našoj kući, u Pančevu, okupljali su se umni ljudi koji su životom svedočili težinu postojanosti u veri. Bile su to tribine, oslobađanje straha i očuvanja svesti. Nebojša je upamtio policijske straže na ćoškovima naše kuće. Popisivanja ljudi koji su dolazili u crkvu. Prekršajne prijave protiv mene i kažnjavanja, jer sam okupljao vernike. Crkva je tada imala slobodu, ali samo u oltaru. Crkva, bez vernika. To je Nebojšu učinilo borcem. Strpljivo je stasavao u borca. Celog svog života on je to nosio u sebi i poneo u svoju kuću. Svoje sinove, Gavrila i Miloša, podigao je na istinskim vrednostima. Dao odgovore šta je moral, zakon, vera, kako se postaviti u društvenom životu, a ne izgubiti sebe. 

Dok govori prota Milovan Glogovac bi želeo da potisne emocije. Ali, one udaraju kad god spomene ime sina. Mi bismo želeli da se ne dese suze. Naša je, ipak, potekla prva. Ko ne bi imao pravo na nju pred gotovo opipljivim, a neizrecivim jaukom. 

 Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema, onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A, jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga… Nema veće nesreće… Ali, molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću.

 

Vreme zaustavljeno u danu rastanka, 9. februara 2018.

 

– To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je stalno bila sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njima. Smestili smo ga u krevet i nismo, tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam, uveče, Milica nam se javila. Kaže nam: „Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom… U petak, oko dva po ponoći…“ Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela… 
Jedva je prota Milovan izgovorio ove reči. Tišina, duga i teška potpisala je ovu priču. Duga i teška tišina.

 

BEZ DOSTOJNOG OBELEŽJA

 

ZAČUDIO se prota Milovan Glogovac kada je doznao da na grob njegovog sina nije moguće da postavi krst, onakav kakav se po pravoslavnom običaju postavlja. U Aleji zaslužnih građana ovi običaji se ne poštuju.

 

Prota se pita: Ako to u Beogradu nije dopušteno, šta onda da očekujemo u drugim delovima Srbije?

 

SVETLOST LICA BOŽJEGA

 

NEBOJŠA je u svakoj mojoj molitvi, ali i u molitvi bratstva manastira Ostrog, Dečani i svuda gde su ga voleli i poštovali. U molitvi se kaže: Primite ga u svetlost lica Božijega. I on je tamo, u toj svetlosti.

 

SUNČICA, DOSANjANI SAN

 

PITATE me da li je Nebojša imao neostvarenih želja? Verovatno, jeste. Ali znam, sasvim sigurno znam da je bio jako, jako srećan kad je dobio ćerku. Dali su joj Milica i on ime Sunčica.

 

Izvor: Novosti.rs