"Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,
veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima
i svakoj bajci naude - da rata ne bude!"
Čuvena pjesma Đorđa Balaševića , koju svi na ovim prostorima znamo napamet.. I svi mi, !obični" ljudi želimo baš to - da rata više nikada ne bude.
A u posljednje vrijeme opet se provlači priča o ratu. Srpski političari naglašavaju da to ne žele, neki drugi nešto drugačije poručuju, a za sve to vrijeme napaćeni narod na ovom prostoru strahuje da se devedesete ne ponove...U BiH ta priča o ratu, ni nakon dvije i po decenije, nikako da prestane. Uvijek se nešto desi što ponovo vrati priču na početak. I tako u krug. Da li neko svjesno tu priču potencira da bi neke druge "priče" bile zaboravljene ili "prošle" nezapaženo...to će vrijeme pokazati. U svakom slučaju, ovom narodu ratova je dosta. Mnogo je majki zakukalo za svojim sinovima. Mnogo je mladih života izgubljeno. Mnogo je ognjišta ugašeno....
U tom kontekstu i na specifičan način o ovoj temi pisao je Dean Savičić. Posljednja rečenica njegovog teksta predstavlja suštinu... Srpske majke u crnim maramama, sinova za ratovanje više nemaju...Njegov tekst prenosimo u cjelosti.
Mlazni avioni, helikopterske jedinice, motori i konjica, snajperisti na vrhu zgrada, policija, BIA, zmije kobre, 35 blindiranih vozila sa zatamnjenim staklima i rotacijama, obezbeđenje sa slušalicama u ušima i specijalne jedinice sa dugim cevima i pištoljima oko butina.
Da javnost ne bi pomislila da je ovo nekakva vojna parada i demonstracija sile prema već preplašenom narodu, našlo se malo mesta za folklor, hleb i so, čisto reda radi.
Nije Kremlj već Banjaluka, dana 22. aprila 2021. godine, na dan kada je grad oslobođen u Drugom svetskom ratu 1945. godine, a okupatorske snage se povukle u pravcu Gradiške.
71 godinu kasnije Banjaluka je blokirana a do te iste Gradiške se oseća gužva zbog zatvaranja tranzitnog puta, kako bi svita sa 35 automobila došla do svog cilja.
Banjalučanima je u saobraćajnoj gužvi ostalo jedino da mašu helikopteru.
Još od Aranđelovdana 1918. godine kada je major Dragoljub Bajalović sa srpskom vojskom umarširao u Banjaluku i nakon 400 i više godina doneo slobodu srpskom narodu od turske i austrougarske okupacije, ovakvo obezbeđenje nije viđeno a kroz grad na Vrbasu su prodefilovali mnogi zvaničnici.
Poznato je da Džordž Vela, predsednik Malte, svako jutro pre posla doručkuje u lokalnom restoranu sa svojim komšijama.
Predsednik Urugvaja Hoze Muhika je živeo na svojoj farmi u Montevideu i starom bubom je išao na posao.
Nedavno je predsednik Holandije snimljen kako na posao ide biciklom, a austrijski predsednik Aleksander Belen od početka mandata koristi podzemnu železnicu.
Možda je problem što mi nemamo podzemnu železnicu pa je zato pre nedelju dana ministarka spoljnih poslova BiH Bisera Turković otišla u šoping sa 2 automobila i 6 pripadnika obezbeđenja koji su joj gurali kolica dok je kupovala namirnice.
Nema nikakve razlike između BiserKinog obezbeđenja i ovog u Banjaluci, zajedničko ime im je bahatost.
Biserka se kasnije pravdala da ona po zakonu mora biti pod pratnjom 24/7, čak i kad obavlja privatne obaveze, vešto preskačući onaj član zakona koji kaže da se pratnja može i odbiti.
Kakav će izgovor naći elita iz Banjaluke, koja je zasenila Putina i Trampa zajedno, tek treba da vidimo.
Nakon svega viđenog običan građanin samo može da se zapita, da li se to oni nekoga ili nečega plaše pa im je potrebno ovoliko obezbeđenje...
Možda je na ovo pitanje već odgovorio veliki Danilo Lazović u filmu "Jagoda u supermarketu" sa rečenicom:
"Zato što smo mnogo za*ebani."
Ako jedan predsednik tamo u svetu može da se vozi na biciklu i doručkuje sa svojim narodom, šta njih sprečava da to isto urade...
Ja mislim da je ovoliko obezbeđenje tu da ih zaštiti od širokih narodnih masa koje bi da ih zagrle i poljube, a oni im ne dozvoljavaju jer hara smrtonosan virus...
Vi zaključak izvucite sami...
Nakon što mu je Tramp poklonio ključ Bele kuće, napisao tajnu poruku i šapnuo na uvce da ga čeka u Ovalnoj sobi u 11p.m, nakon Leposavića, Leskovca, Vladimiraca, Svrljiga, Loznice, Aleksandrovca, Trstenika, Novog Pazara, Krupnja, Šapca, Trebinja, Kozarske Dubice, Malog Zvornika, Sokoca, Mrkonjić Grada, Drvara, nakon počasnog doktorata Univerziteta u Bakuu i nagrade Zlatni lav u Veneciji, Vučić je postao i počasni građanin Banjaluke.
Prateći svečanu akademiju juče u Banjaluci, videla se jedna blamaža u protokolu i bontonu, jedna neprofesionalnost koja je i stvar kućnog vaspitanja.
Dečko koji je Vučiću uručivao povelju počasnog građanina, prvi mu pruža ruku kao na vašaru, iako je niži od njega po hijerarhiji i rangu.
U tom trenutku gradonačelnik tog istog grada sedi iza i aplaudira, što je bez presedana u svetskoj politici.
Sve su ovo bitne stvari u diplomatskim krugovima u celom svetu, gde je protokol neizmerno važna stavka.
Ali, ostavimo sad to po strani...
Dosta bitnija je priča koja se forsira poslednjih dana, pa i na jučerašnjoj ceremoniji, a to je rat.
Tačnije, rat niko i ne spominje osim samih političara i njihovih plaćeničkih novinara koji moraju da pišu šta im se naredi i da ih pitaju šta im oni napišu.
Novinari danas preživaju jučerašnji dan, gledaju ko je koga pozdravio i ko je kraj koga sedio, trkaju se ko će napisati bombastičniji naslov.
A neki od naslova su "Ne pada nam na pamet da ratujemo izjavio je Vučić", iako ga o ratu niko ništa nije ni pitao.
Ja sam sinoć ušao na Jutjub da pogledam video o svečanoj ceremoniji kad me pre videa dočekala reklama od 7 sekundi na kojoj piše "Republika Srpska ne želi rat."
Istovremeno Bakir Izetbegović daje izjave kako će ako dođe do rata biti u prvim redovima i stajati ispred ljudi.
Naša javnost mora da zna da se ovakva serija organizovanih izjava i medijskih bombardovanja ratom može raditi samo u dogovoru svih strana i njihovih medijskih kuća.
Oni u stvari mute vodu da izgleda dublje.
Isti taj Bakir Izetbegović je 1992. godine imao 36 godina, dakle, bio je u najboljim godinama da obuče uniformu, uzme pušku i ode na front, ali on je pobegao u Istanbul dok se situacija u Sarajevu malo ne smiri, i rata se setio sad nakon 30 godina.
Baš tad, dok je Bake u Istanbulu vruću jagnjetinu zalivao hladnim pivom i pušio nargile, nastala je afera "Vreća zlata za Bakira."
Te '92. godine njegova majka Halida je u Saudijskoj Arabiji prikupljala pomoć za Armiju BiH, kamera je snimila pune vreće novca, zlata i drugih dragocenosti.
Halida nije čekala da se kamera ugasi pa je izletila sa rečenicom:
"E ova vreća zlata je za mog Bakira."
Prošlo je 30 godina, zalihe zlata su pri kraju pa bi sad sa svojim koalicionim partnerima najlakše bilo iscenirati nekakav sukob.
Još kada im se ljuljaju stolice u koje su pustili duboko korenje i kad se pomene Zakon o poreklu imovine, e tu samo rat može da ih spase.
U tom ratu predlažem da učestvuju oni sa svojim članovima porodice, neka sa svojim avionima i sa svojim naoružanim obezbeđenjem odu negde daleko i puškaranje može da počne.
Narod će da navija uz kokice i pivo.
Srpske majke u crnim maramama, sinova za ratovanje više nemaju...
Napišite svoj komentar!