Reporter "Novosti" sa žiteljima najjužnijeg grada Republike Srpske, u hladu 16 stoletnih platana. Grad podno Leotara proslavio i "Ranjeni orao".


KAKO se danas živi u Trebinju?! E, pa ne može se o tome u reč-dve, naročito ne za "Večernje novosti" - dočekuje nas Slavko Bošković (62) i poziva da sunčano jutro u gradu podno Leotara otpočnemo u jednom od kafića u senci 16 stoletnih platana.
Pod krošnjama čuvenih gorostasa, koji su odavno postali zaštitni znak najjužnijeg grada Republike Srpske i Hercegovine, Slavko nam kaže da je do 1992. bio špediter u Zrenjaninu. A onda...
- Kad su prve granate pale na moje rodno Trebinje, došao sam da branim dedovinu i posle rata ostao - kaže Slavko. - To znači da mi je ovde dobro. Ko hoće, ima šta da se radi, a ko se potrudi, može dobro da živi. Samo uvek valja imati na umu onu staru da "treba mrijet, pa ne treba biti halapljiv".
Uz širok osmeh, Slavko nam otkriva da je pčelar i da sa sinovima Milošem i Simom brine o 200 košnica u obližnjim Mrkonjićima. Posao mu, tvrdi, dobro ide. Iz svakog društva prosečno izvrca po 20 kilograma meda. Nema, veli, problema sa prodajom, već sa proizvodnjom, jer je potražnja veća od ponude.
- Poslednjih godina, čini mi se najviše posle serije "Ranjeni orao", o životu lepe Anđelke, našega Hercegovca Zdravka Šotre, turisti kao da su ponovo otkrili Trebinje - sa zadovoljstvom priča Slavko. - Namernici dolaze sa svih strana, pa nam sav med "plane" na tezgi u Mrkonjićima, pokraj puta Trebinje-Ljubinje. Kilogram prodajemo za devet evra. To je cena kvalitetnog hercegovačkog meda, i na pijaci u Trebinju i bilo gde drugo.


A pijaca, takođe pod platanima, čarobno je i jedno od najživopisnijih mesta u gradu na Trebišnjici. Subotom i sredom, kada su pazarni dani, na njoj od ranog jutra - kao u košnici. Tezge pune čuvenih domaćih hercegovačkih proizvoda: sireva iz meha, u grudi, u koturu i ulju, pršuta, slanine, pečenice, smokava, kupusa raštana, nevesinjskog i gatačkog kajmaka iz mešine, vina, loze, meda, lekovitog bilja, suve ribe u maslinovom ulju...
- Jesu li ovo sve vaši proizvodi - pitamo prodavačicu koja nam ljubazno nudi tvrdi kravlji sir.


- A liče li ti na ruke nakupca? - odgovara nam i pruža dlanove koji bez dvojbe "odaju" da je vredna domaćica. - Ime mi je Jovanka Jahura. Rodom sam iz Prebilovaca, ali od rata živim u Petrovom Polju, plodnom selu Popovog polja. Kako živimo? Kao i svuda - ko radi može da živi, ko ne radi ne treba mu u Trebinje dolaziti. Ovde sam svake srede i subote, imam stalne mušterije Trebinjane, ali i iz Dubrovnika i Herceg Novog. Njih je sve više. Dođu rano ujutru, potrguju sve što im treba i vraćaju se. Isplati im se. Sve je jeftinije nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori, a znaju da je kvalitet vrhunski.


- Oduvek je tako bilo - dodaje Dobrila Miljković. - Imam 88 godina, a punih 60 živim od prodaje na ovoj pijaci. No, ranije smo robu prodavali već do 11 sati, a sad mora da se ostane duže. Ali sve što donesem uglavnom prođe. Pamtim i bolja vremena, ali kako je bilo u ratu i poratnim godinama, sad je krenulo nabolje. Još samo kad bi nakupaca bilo manje. Ali, šta ćeš! Ko zna šta je njih nateralo da se time bave.

Prodajem samo što se proizvede u mom domaćinstvu: kozji sir, zelen, jaja i med, a ko kod babe jednom proba, ponovo dođe - uz šeretski osmeh govori Mila. - Prodam sve, nekad i zafali, naročito leti. Dođe mnogo turista, a svi bi da kupe poneki hercegovački specijalitet. Nosili su moj sir sa Zubaca na sve kontinente. Nekad su nas osvajale vojske, a sad, hvala bogu, "pokoriše" nas turisti.
Iz razgovora sa prodavcima saznajemo da je nad Trebinjem, godinama posle rata, bio nadvijen "teški oblak nezaposlenosti i beznađa", koji je pretio da "najlepše mesto Hercegovine" pretvori u grad starih.
Šta bi Trebinje da nije bilo Dučića
- Poslednjih desetak godina krenulo je nabolje - tvrdi Jovanka. - Ima Trebinje lepu budućnost. Može se reći da je svaki dan bolji od jučerašnjeg, a sutrašnji od današnjeg. Otvoreno je nekoliko novih-starih fabrika i agrokombinat, desetine vinarija koje proizvode vina od čuvene žilavke i vranca, privode se kraju radovi oko navodnjavanja Trebinjskog i Popovog polja, postoji opštinski agrarni fond gde se mogu dobiti sadnice ili zakupiti opštinsko zemljište, otvorena je "Hercegovačka kuća" za otkup domaće hrane i kozmetike od smilja, lavande...
Sve to, po rečima naših sagovornica, "daje krila mladima" da započnu dobre poslove.
- Mladi još odlaze ponegde u pečalbu, mada sada radije ostaju na svome - dodaje Njega Mitrović iz Petropavlovog Polja. - Kad sam čula da su u selima Lastvi i Petrovom Polju prvi put otvoreni vrtići sa po desetoro dece, srce mi je zaigralo. Ima li od toga boljeg vesnika lepe budućnosti?
UMIVAJU GRAD
U ŠETNJI Trebinjem ne može se pobeći od utiska da je ceo grad veliko gradilište. Niču nove zgrade, renoviraju se stare, gradi se otvoreni bazen, uređuju kupališta na Trebišnjici i gradski parkovi.
- Turizam je postao zamajac razvoja grada - kaže Marko Radić, direktor Turističke organizacije Trebinje. - Samo prošle godine ostvareno je 70.000 noćenja turista iz Srbije, zemalja regiona, Turske, Skandinavije, Rusije... Zato i jeste važno da grad bude "umiven", da se izgrade novi hoteli, obnove reprezentativna zdanja u starom gradskom jezgru i upotpuni turistička ponuda. Sve što se radi investicija je u budućnost i siguran način da se zaposle mladi Trebinjci.
LJUBAV PREMA SRBIJI VEČNA
RAZGOVARAJUĆI sa žiteljima Trebinja, na svakom koraku videla se njihova velika ljubav prema Srbiji.
- Ovde nećete čuti nijednu ružnu reč o Srbiji - rekao nam je Slavko Bošković. - Srbija je naša majka, istok kom se uvek okrećemo. Sve naše oči uprte su u nju. Radujemo se svakom uspehu Srbije, boli nas svaka njena rana. I, ta ljubav je, znajte, večna. Nestaće samo ako nestane nas.