Sjećanje na ratne godine izaziva drhtaj...Sjećam se...
Tata, moj junak od kad sam spoznala za sebe, na braniku je otadžbine..Kao i hiljade drugih očeva. Mama, brat,baka, ja strahujemo...samo da i nama ne jave strašne vijesti..I radost svaki put kada dođe kući. Isti strah i za strica..I, loše vijesti kao ptice zloslutnice stigoše..Na sreću,“samo“ ranjen, ali-ŽIV!
Strahujem i za onoga za kojim je srce zakucalo jače i brže..za golobradim devetnaestogodišnjakom koji je naše zajedničke šetnje, druženja, držanje za ruke zamijenio rovom u kome brani mene, nas , sve naše bliže i dalje..našu zemlju..
Svi su dali što su mogli za odbranu ovog komada zemlje i slobodu u kojoj uživamo svi mi.
Onaj golobradi mladić...preživio je rat, ali ne i one posljedice koje taj užas ostavlja na psihu, posebno dječaka koji su preko noći postajali ljudi...Nije više među nama, ali živi kroz našu djecu...
Sva trojica su...moji tihi heroji na koje sam ponosna i zbog kojih uzdignute glave hodam ovim gradom, ovom regijom, Republikom Srpskom.
Jer, oni su među hiljadama onih koji su je stvorili, čuvali...časno i pošteno. Hrabro i junački. O svemu tome često pričam svojoj djeci. Da ne zaborave, da se ponose...
Dakle, svako moj ko je početkom strašnih devedesetih mogao da stane na branik otadžbine učinio je to. Mogli su da se izvuku, ali nisu. I, hvala im za to. Hvala svim junacima odbrambeno-otadžbinskog rata.
Ne znam kako se osjećaju oni koji su mogli da učine isto, a nisu...Oni znaju kakav je to osjećaj.
A, mi u malim sredinama znamo ko su oni.
I nije ih mali broj. Ali, ovih dana na „stub srama“ stavljen je Ilija Tamindžija, poslanik SNSD-a , naš Hercegovac.
„Hajka“ na Tamindžiju krenula je nakon najave da će mu na Mitrovdan biti dodijeljena opštinska Povelja koja se dodjeljuje na ovaj dan.
Od svih Hercegovaca koji su zastupali ovaj kraj u Narodnoj Skupštini Republike Srpske, ali i svih Hercegovaca koji su imali neke funkcije u proteklih dvije i po decenije, a bilo ih je i ima mnogo, Tamindžija se makar zalagao za svoj kraj, i od svih njih, najviše i učinio. Zna se i šta i koliko, ali nije to predmet ovog teksta.
Da, tačno je- Ilija Tamidžija nije bio na braniku otadžbine. Da li je mogao da bude- jeste.
Zašto nije- rekao je više puta. Svi redovni studenti iz Nevesinja rekao je Tamindžija, u to vrijeme imali su dozvolu komande Vojske Republike Srpske da mogu da studiraju. Jedan broj studenata, izuzetno lošeg materijalnog stanja, čak je imao i plaćene karte dva- tri puta godišnje da bi mogli da dođu u svoje Nevesinje makar za Božić i krsnu slavu ističe Tamindžija. Njegove tvrdnje lako je i provjeriti.
Da li je Ilija mogao postupiti drugačije? Naravno da jeste.
Kao što su postupili mnogi njegovi vršnjaci, ali i oni mlađi od njega.
Ali, je li on jedini takav u ovoj našoj Hercegovini?
Ponavljam- mi u malim sredinama posebno dobro znamo ko je , kad se otadžbina branila „zbrisao“ odavde.
Mi znamo ko je i prvi dezerter koji se , kada je rat završen, vratio u Trebinje i dobio odlično radno mjesto u preduzeću koje je imalo i ima „dobre“ plate.
Znamo i za dva brata, Trebinjca, i to nekoliko godina starija od Tamindžije koji su, čim se zapucalo, napustili grad, kraj, zemlju, roditelje. Jedan je čak završio „vojne škole“ i „skrasio“ se u Srbiji. A, kada je Srbija bombardovana 1999. godine taj „hrabri“ Hercegovac „kidnuo“ je ponovo u svoje Trebinje.
I, oba brata su dobila odlične poslove, zaposlili i svoje supruge, dobili sve povlastice u ovom gradu. Ima mnogo takvih primjera u našoj maloj Hercegovini. I,uglavnom su se svi ti i takvi dobro snašli.
Otkud onda tolika selektivnost i po ovom pitanju. Što se Tamindžija toliko razlikuje? Zbog Povelje?
Pa...nije baš bio momenat za ovakvo priznanje... na ovaj datum. .Ali,Skupštinska većina je tako odlučila. Moglo bi možda da se diskutuje jesu li trebali to predložiti sada ili su Tamindžiju mogli nagraditi za krsnu slavu Opštine- Spasovdan. Ali, ovako je izglasano.
I, povelju nije dobio za učešće u ratu u kome dana nije ni bio. Dobio je kao zaslužni pojedinac.
Vratimo se na one dezertere koje pomenusmo i koji nikakve dozvole za odlazak nikada nisu imali. Šta su oni ikada učinili za bilo koga, sem za sebe lično? A, znamo mi njih sve...I, ima ih u svim političkim partijama.
Ako treba anatemisati one koji su mogli braniti našu zemlju, a nisu to učinili onda anatema treba „pasti“ na svakoga. Prvo na one koji su pobjegli, bez bilo čije dozvole kao i na sve ostale koji su tokom rata imali 18 i više godina. Tako bi to bilo pravedno, a ne selektovati po ličnom nahođenju.
Mogao je i onaj moj golobradi mladić o kome pisah na početku ovog teksta pobjeći ili otići, ali- nije. A, bio je mlađi od dvojice braće koju pomenuh ili prvog dezertera-povratnika....
Davno je bilo vrijeme da se stvari nazovu pravim imenom i prstom upre u svakoga ponaosob ko nije bio tu kad je trebalo. Upirati u nekoga zato što nije istomišljenik ili pripada drugoj političkoj opciji nije pristojno.
Razmislimo malo, prije nego što lične frustracije počnemo da „izbacujemo“ .
Ma koliko ovo bila slatka dnevno- politička tema ovakva prozivanja sada, 25 godina nakon rata, ne predstavljaju suštinu niti će biti od bilo kakve koristi- ponajmanje za one koji su stvarali Republiku Srpsku i koji očekuju da ona dođe do solidne ekonomske snage koja bi uticala na poboljšanje njihovih i života njihovih porodica.
Napišite svoj komentar!