Ako svi odemo iz zemlje, u njoj uskoro neće imati ko da radi. Ko li će onda da uplaćuje doprinose u penzioni fond kako bi sadašnji penzioneri imali odakle da dobijaju penzije? Već sada imamo više penzionera nego zaposlenih – na jednog dolazi 0,9 zaposlenih. Ako i doguramo do penzije, taj fond tada verovatno neće ni postojati, a i veliko je pitanje da li ćemo moći da preživimo uz nju kada smo često prijavljeni na minimalac. Budući da se starosna granica za odlazak u penziju za žene prečesto pomera, onda i ne razmišljamo o penzionisanju jer ćemo izgleda raditi do smrti.


Na ovaj način razmišlja nemali broj omladinaca u Srbiji kada im se postavi pitanje da li danas mogu da očekuju da će doživeti penziju s ovakvim penzionim sistemom. Prema podacima Ministarstva prosvete, svaki četvrti student želi da nastavi školovanje u inostranstvu, a dve trećine njih planira da nastavi tamo i da živi. Penzija im očito više nije zalog za budućnost, a kako smatra Dragan Stanojević, docent na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omladina je danas primorana da živi u produženoj sadašnjosti.


„To je novi obrazac koji im se nameće zbog fleksibilizacije tržišta rada, ali i sve manje državne podrške pojedincu, porodici, pa i mladima. Jer, danas je sve više privremenih ugovora o radu, niko ne daje garancije za stabilne prihode. Mladima je skučeniji prostor za planiranje nego što je to bio slučaj s ranijim generacijama. Ipak, i pored toga mladost nije vreme kada se razmišlja o penziji ili starosti. Mladi su svesni da žive unutar nepredvidivog sistema gde je ostvarivanje penzija pod velikim znakom pitanja, a i u globalu, poverenje u penzioni sistem se svugde smanjuje jer penzije stagniraju. Kod nas je taj sistem dodatno poljuljan”, uverava Stanojević.


Istraživanja pokazuju da čak 96 odsto studenata u Srbiji u potpunosti zavisi od roditelja, a to, kako dodaje on, samo znači da je sistemska podrška mladima – nedovoljna.


„Jedna od zamerki Evropske komisije je ta što u Srbiji nema izjednačavanja različitih ugovora o radu, recimo, onih privremenih i za stalno, pa tako radnik na istom poslu ostvaruje različita prava iz oblasti rada. Srbija, dakle, nema određeni zakonski okvir koji bi mogao radnika da zaštiti, što kod mladih budi nepoverenje u sistem”, ističe Stanojević.


Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o poverenju mladih u institucije, taj deo populacije danas uglavnom nije u radnom odnosu, odnosno čak 60 odsto njih izjavljuje da nema primanja zato što su ili u procesu obrazovanja ili su nezaposleni.


Stefan Đorđević, generalni sekretar KOMS-a, ističe da su mladi u stvari primorani da žive u sadašnjosti i da nemaju vremena da misle o penziji.


„Šest od deset njih želi da ode iz zemlje, jer ne veruje u institucije, nema poverenje u penzioni sistem i kvalitet života u budućnosti. Da bi se to promenilo, u zemlji treba da se uspostavi odgovarajući zakonski okvir, da država učini nešto da mladi požele da ostanu. Jer, oni danas rade u neadekvatnim uslovima, nisu prijavljeni ili rade za minimalac, na tržištu rada često bivaju diskriminisani. Shodno tome, retki su oni koji su uvereni da će na kraju radnog veka biti korisnici penzija”, objašnjava Đorđević.


Odliv „mozgova” teško zaustaviti


Da bi u narednim godinama Srbiju mogla da napusti oko četvrtina školovane populacije smatra i prof. Dragan Lončar, prodekan za saradnju sa privredom Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ističući da odliv „mozgova” država teško može da zaustavi.


„S njima ipak treba ostati u komunikaciji da bi se u jednom trenutku vratili u zemlju. To bi bila višestruka dobit za državu, jer je prema podacima Narodne banke Srbije, godišnji priliv od doznaka iz inostranstva tri milijarde evra, a to je pet-šest odsto BDP-a. Dobit od ljudi iz inostranstva ogleda se i kroz transfer znanja i tehnologija”, podseća Lončar.


Politika