Originalna preporuka za knjigu koju bismo mogli, a i trebali da pročitamo i to baš sada- u vrijeme Vaskršnjeg posta... "Monah Kalist". Tekst, svojevrsnu preporuku za čitanje, koji je na svom blogu napisao Dean Savičić prenosimo u cjelosti.
..................
" K'o dete je sanjao da jaše konja vranca, spava u štali među konjima i volovima, ali život ga je odveo na daleko ostrvo da na drvetu noći sa poskocima.
1905. godine Vaskršnji post je počeo 2 dana ranije nego ove godine, 26. mart je pao u nedelju, grupa dece iz sela Kaonik kod Kruševca igrala se na ulici, kada je devetogodišnji Dobrivoje u ljutnji i besu udario jednu devojčicu koja umalo nije umrla.
Na velikim mukama su bili njegovi roditelji, jer je tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama, a onda bežao među konje i volove.
Po završetku osnovne škole u Kaoniku, roditelji u nameri da ga urazume upisuju ga u gimnaziju u Kruševac.
Stanovao je kod jednog kafedžije, u maloj sobi uz štalu.
Tu su svraćali bogati seljaci da se u kafani goste pečenjem i rakijom, konje su isprezali a amove ostavljali pred njegovu sobu, sve se osećalo na kafu, konjski znoj i prašinu.
Jednog dana je kafansku kuvaricu zatekao sa gazdinim sinom u ljubavnom zanosu.
Dotrčala je za njim u sobu, zajapurenih obraza, usana crvenih od poljubaca i bluze zakopčane na 2 dugmeta.
Prekinuta u ljubavnom zanosu, pretukla ga je toliko jako da se iz nesvesti povratio tek sutradan.
Ubeđen da će ga otrovati hranom, napušta školu u drugom razredu i vraća se u selo.
Brzo upoznaje jednog doktora koji mu kuka kako nema posla jer pred svakom kućom visi venac ljute paprike, i ljudi se leče na prirodan način.
Doktor ga nagovara da se prijave u organizaciju koja sprema ljude za oslobođenje Stare Srbije i Makedonije od Turaka.
Da se pridruži vojvodi Tankosiću, roditelji mu brane ali želja za osvetom Kosova, Lazara i Miloša bila je jača.
Sa 16 godina je naučio baratati puškom, bombama, nožem, naučio se rvati, prikradati, uspostavljati vezu, i ono najvažnije, ubiti što više neprijatelja i ostati živ.
Početkom Prvog balkanskog rata Tankosić iz jedinice izdvaja Gavrila Principa zbog fizičke slabosti, granicu sa Turskom njih 25 prelaze kod Tutina, obučeni u lepa odela i šešire kao da su pošli u prošnju devojaka.
U turskoj pozadini uništavaju logore, među Turcima 8 meseci seju strah a za njima ide regularna srpska vojska, koja pri ulazu u Makedoniju maloletne dobrovoljce šalje kućama.
Predah u selu je trajao kratko, njegov drug Gavrilo Princip u Sarajevu ubija Ferdinanda.
Počeo je Prvi svetski rat, dva starija brata su već uzjahala konje i otišli na front, a Dobrivoje jedva nagovori oca da i njemu kupi konja jer će bez njega poginuti.
Sam je izabrao konja, pregledao mu kopita i zube i sa njim se kao maloletni dobrovoljac javio u selo Crna Bara, tamo gde se Drina uliva u Savu.
Tukao je Švabe na Ceru, Kolubari, oko Beograda, ma po celoj Srbiji.
U jurišu kod Aranđelovca konj mu gine, a on biva prekomandovan u pešadiju u 12. pešadijski puk.
Punoletstvo slavi 1915. godine sa 6 odlikovanja na grudima, te godine punoletstvo slavi i 36.000 ostalih srpskih vojnika.
Slavlje nije dugo trajalo, krenulo je povlačenje preko Kosova prema Albaniji, odakle će završiti u Tunisu gde je obučavan za borbu sa novim oružjem i taktikama.
1917. godine ponovo je bio na frontu, na planini Kožuf biva teško ranjen i brodom prebačen za Alžir na lečenje.
Lečio se 7 meseci, a zatim se u septembru 1918. godine pridružio ofanzivi na Solunskom frontu.
Rat završava sa 10 odlikovanja na grudima.
Iz rata se vratio sa 22 godine i saznao da mu je otac umro a stariji brat obešen.
Sve više vremena kreće provoditi u seoskoj crkvi gde se danonoćno moli.
Majka je mislila da noći provodi kod neke devojke pa ga jednom krenu pratiti, a kad viđe da ulazi u crkvu, utrča i ona za njim, okrenu se prema ikoni Bogorodice te zakuka što joj uze još jednog sina.
Krenu Dobrivoje obilaziti manastire po Kosovu i stiže sve do manastira svetog Nauma kod Ohrida, gde ostade nekoliko meseci čuvajući stoku.
1921. godine za episkopa ohridskog i žičkog je postavljen Nikolaj Velimirović, upoznao je Dobrivoja još na Solunskom frontu, pa ga uze kod sebe da mu pomaže i da ga služi.
Jednog dana Dobrivoje skupi hrabrosti da vladici kaže da želi da bude monah.
"Dobro ako želiš Dobrivoje, lako je bilo ratovati i sa ljudima se boriti, sad ćeš videti kako se sa sobom u koštac uhvatiti", reče vladika te pozva kuvara Filipa i saopšti mu da je od danas slobodan dok god ga ne pozove a plata mu ide kao da radi.
Nama dvojici nema više hrane i vode, pa nam ni kuvar ne treba, reče kroz brk vladika i uslediše dani molitve na kolenima.
Trećeg dana vladika reče "Dobrivoje post nema značaja bez molitve, čak može čoveku i da naškodi."
Petog dana Dobrivoju se otvoriše rane na kolenima a sedmog dana počeo je sam sebi da smrdi i vid poče da mu se muti.
Jedanaestog dana Dobrivoje reče da ide u toalet, jurnu u sobu uze stvari i krenu da beži, vladika ga kroz smeh dočeka na hodniku i reče "Babo jedna ti bi da budeš monah", te vrati Dobrivoja u sobu i reče mu da će mu davati samo po kap vode kad mu se svest zamuti.
Molili su se tako još 5 dana, vladika vodu nije ni pogledao.
Šesnaestog dana pred manastirom se začuše kočije, "Imamo goste a imaš i sreće, inače bi ovako nastavili do 30 dana", reče vladika i ode obući svečano odelo, te naredi da pozovu kuvara Filipa.
Dostojan si, reče vladika Nikolaj i tako od Dobrivoja Milunovića posta monah Kalist, koji od vladike zatraži blagoslov da ode u planinu.
Dobi blagoslov i 1922. godine krenu na Petriljsku planinu.
Skrasio se u pećini, skupio je kruške, koprive i korenje za hranu.
Danima se samo molio, da bi jedno jutro video da je u snu doživeo ejakulaciju, bilo je to 26. marta, dan kada je mogao ubiti svoju komšinicu.
Tad se seti vladike Nikolaja i hranu i vodu potpuno izbacuje, namirnice baca medvedima da ne propadaju, iz pećine izlazi jednom u 10 dana da vrši nuždu, ostalo vreme se moli.
Nakon dve godine vladika Nikolaj je poslao sveštenika da Kalista vrati u manastir.
Nije to dugo trajalo, te Kalist traži blagoslov od vladike da ga ponovo pusti u samoću.
I ponovo dobija blagoslov, ovog puta odlučuje da ode na Prespansko jezero, na "Ostrvo zmija", na kom je carovalo 3.000 poskoka, najotrovnije zmije u Evropi.
Tamo stiže 1924. godine, kuću pravi na drvetu, danu se moli da ga ne napadnu zmije, a noću Albanci čija je granica bila blizu.
Na ostrvu pronalazi zidine porušene crkve koju su sagradili Nemanjići i posvetili je svetom apostolu Petru.
Dugo nije smeo u nju da uđe od zmija, ali kad se jedno jutro poskok probudio na grani pored njega, strah je nestao i puštao ih je da gmize pored njega dok se moli, nikad ga nisu napale.
Nakon dve godine ponovo stiže poruka od vladike Nikolaja da dođe u manastir u Ohridu, gde ga vladika unapređuje u đakona.
Na molbe da se ponovo vrati na ostrvo, vladika ovog puta nije hteo ni da čuje te mu je dao upravljanje nad 9 manastira i celom imovinom.
Kalist obnavlja manastire redom a 1938. godine obnavlja i crkvu apostola Petra na "Zmijskom ostrvu", uz naređenje majstorima iz Srbije da ne smiju ubiti nijednu zmiju.
Bio je Kalist tad u najboljim godinama, žene su ga obletale kao zmije, znalo se desiti da ga presretnu i gole se pred njim skinu, tela belog kao sneg, koje skoro nijedan muškarac ne bi odbio, ali on je odavno prešao taj duhovni nivo tela.
Takve žene bi nagovarao na post a ni druge ne bi grubo odbio kako ne bi brzo napustile i njega i crkvu, već im je ostavljao izvesnu nadu, "Biće nečega među nama, sačekaj još malo dok se ne prolepšaš."
Pred Drugi svetski rat je sa vladikom Nikolajem otišao u manastir Žiču, gde je za vreme rata hapšen, tučen i zatvaran.
U Žiči će se ovo duhovno čedo vladike Nikolaja 1991. godine upokojiti u 91. godini života.
Ali do tada život želi da provede tamo gde mu je najlepše, u pećini.
Na planini Kablar kod Čačka nalazi visoku pećinu u koju se penje pomoću klinova, u pećini nailazi na zmiju šarku koju gađa kamenom, tad je video da je boraveći među ljudima izgubio smirenje.
U pećini se moli 6 meseci kada mu jedna monahinja uručuje poziv da se javi vladici Vasiliju, koji od njega traži da obnovi crkvu u Vrnjačkoj Banji.
Obnovio je crkvu i ostavio zapisano:
"Sad sam star da se popnem u svoju pećinu na Kablaru, a u njoj sam sve ostavio, ćebad, 12 mineja, posuđe.
Namestio krevet kao da ću uskoro opet leći, za sobom sam zamandalio vrata i povadio klinove.
Ne verujem da će pećinu iko ikada pronaći, možda neki planinar, ako slučajno nabasa.
Tu će na stolu naći hartiju sa porukom, videće šta sam video okom duhovnim i poverovaće."
Odlomci iz knjige "Monah Kalist."
Knjiga za Vaskršnji post i današnje vreme, priča o živahnom dečaku, priča o golobradom mladiću koji je zbog svojih ideala bio spreman da ubije, priča o Hristovom ratniku i podvižniku, priča o srpskom vojniku na svim frontovima..."
Napišite svoj komentar!